Energetska efikasnost stambenih zgrada kroz decenije

Energetska efikasnost je danas jedan od ključnih kriterijuma pri projektovanju i izgradnji stambenih zgrada. Ipak, put do savremenih standarda bio je dug i prepun izazova, naročito u regionima poput Srbije i bivše Jugoslavije.

Iako je kvalitet gradnje pre nekoliko decenija objektivno bio na više nivou nego danas i što se više ulagalo, standardi po pitanju energerskeefikasnosti su ranijih godina bili na neuporedivo nižem nivou. Stambene i poslovne zgrade podignute pre nekoliko decenija, iako kvalitetne i trajne po svim drugim parametrima, po pitanju energetske efikasnosti danas predstvljaju rasipnike energije.

Savremene zgrade su neuporedivo energetski efikasnije, ali se postavlja pitanje koliko se energije gubi kroz eksploataciju starih energetski neefikasnih objekata i da li postoji rešenje ovog problema. Ili bar rešenje koje je isplativo i primenljivo u praksi.

Zlatno doba gradnje – kvantitet ispred kvaliteta

U periodu posle Drugog svetskog rata, naročito tokom 60-ih i 70-ih godina, gradnja stambenih zgrada u tadašnjoj Jugoslaviji bila je usmerena na brzinu i kvantitet. Ogromna potreba za stanovima usled urbanizacije i industrijalizacije dovela je do masovne izgradnje tipskih stambenih blokova.

Energetska efikasnost tada nije bila prioritet. Istina, nisu ni postojali standardi koji bi zahtevali viši nivo energetske efikasnosti. Zgrade su se projektovale prema tadašnjim tehničkim propisima, ali bez dubljeg razmatranja toplinskih gubitaka, termoizolacije ili potrošnje energije za grejanje.

PROČITAJTE JOŠ:

Ko i kako može do subvencija za zamenu stolarije

Kako se priključiti na sistem daljinskog grejanja?

Tipični materijali bili su blokovi i cigla, uz minimalnu ili nikakvu termoizolaciju. Prozori su bili jednokomorni, najčešće drveni, što je dodatno doprinosilo gubicima toplote. U poređenju sa današnjim standardima, zgrade iz tog perioda trošile su i do četiri puta više energije za grejanje.

Prvi pomaci i uticaji iz Evrope

Dok je Zapadna Evropa već tokom 80-ih godina počela da uvodi strože standarde energetske efikasnosti, delimično kao odgovor na naftnu krizu iz 1973. godine, prostor bivše Jugoslavije i kasnije Srbije sporije je pratio te trendove.

Kod nas, sve do kraja 90-ih, energetska efikasnost ostala je marginalna tema. Tek donošenjem Zakona o planiranju i izgradnji 2009. godine u Srbiji i pratećih pravilnika, poput Pravilnika o energetskoj efikasnosti zgrada iz 2011. godine, počela je ozbiljnija regulacija ove oblasti.

Savremeni standardi i evropski korak napred

Danas, zgrade koje se grade u Srbiji moraju imati energetski pasoš i ispunjavati precizno propisane standarde u pogledu potrošnje energije. Uobičajena praksa podrazumeva korišćenje termoizolacionih materijala poput kamene vune ili stiropora, troslojnu stolariju, fasadne sisteme sa minimalnim toplotnim gubicima, kao i optimizovano grejanje – često preko toplotnih pumpi ili kondenzacionih kotlova.

Prema istraživanju koje je 2020. godine sproveo Građevinski fakultet u Beogradu u saradnji sa GIZ DKTI projektom, stambene zgrade izgrađene u poslednjoj deceniji troše i do 70% manje energije u poređenju sa objektima izgrađenim pre 1980. godine.

Obnova postojećeg fonda – najveći izazov

Ipak, najveći energetski problemi u Srbiji i dalje leže u ogromnom broju postojećih stambenih zgrada izgrađenih tokom socijalističkog perioda. Prema podacima Agencije za energetsku efikasnost, više od 75% zgrada u Srbiji starije je od 30 godina i ne zadovoljava ni osnovne kriterijume energetske efikasnosti.
Rešenja se traže kroz subvencije za energetsku sanaciju, ali i kroz evropske fondove i lokalne inicijative.

U zemljama kao što su Nemačka, Austrija i Danska, sistemski pristup rekonstrukciji stambenog fonda donosi konkretne rezultate. Programi kao što su „KfW Energetische Stadtsanierung“ u Nemačkoj pokazali su da se ulaganjem u energetsku obnovu višestruko smanjuje potrošnja energije i emisija CO₂, a ujedno se podiže i tržišna vrednost nekretnina.

Obnova kao nemoguća misija

Naravno, jasno je da je Srbija u ovom trenutku daleko od trenutka kada bi na red mogla da dođu ulaganja u poboljšanja energetske efikasnosti postojećih stambenih objekata. Problem predstavlja nedostatak sredstava koja treba ulagati u investiciju koja će se ispatiti tek u godinama koje dolaze.

Naravno, tu je i čitav niz tehničkih i pravnih izazova sa kojima bi se trebalo pozabaviti. Za svaku zgradu bi prvo trebalo izraditi projekat njene energetske rekonstrukcije, kako bi to bilo sprovedeno u delo, da li je uopšte moguće, a da ima efekata.

Da bi se termički izolavla stambena zgrada nije dovoljno postaviti izolaciju. Potrebno je promeniti dotrajalu stolariju, inače kompletno ulaganje će biti dovedeno u pitanje. Provera na kom stanu je potrena zamena stolarije, a gde možda nije je još jedan posao.

Da se ne priča o činjenici da je za tako nešto potrebna dozvola svakog vlasnika stana posebno. Izazova je mnogo, tako da poboljšanje energetske efikasnosti mase stambenih zgrada širom Srbije nije izgledno da se desi u godinama, a ni decenijama pred nama.

Pogled u budućnost – pasivne kuće i nulta potrošnja

U poslednjih nekoliko godina sve je više primera zgrada koje se projektuju po principima pasivne gradnje, naročito u urbanim sredinama poput Beograda i Novog Sada. Iako još uvek retkost, ovi objekti pokazuju put kojim će se savremena stambena gradnja kretati u narednim decenijama.

Evropska unija zahteva da sve nove zgrade izgrađene posle 2021. godine budu „zgrade gotovo nulte potrošnje energije“ (nZEB). Srbija je preuzela obavezu da uskladi svoje zakonodavstvo sa ovim zahtevima, što će u budućnosti značiti još strože standarde i dodatne podsticaje za primenu obnovljivih izvora energije.

Energetska efikasnost stambenih zgrada u Srbiji je tokom proteklih decenija prošla put od potpune zanemarenosti do centralne teme urbanističkog planiranja i arhitekture. Iako smo još uvek u procesu dostizanja evropskih standarda, napredak je očigledan – kako u zakonodavnom okviru, tako i u svakodnevnoj praksi. Ključni izazovi ostaju – pre svega obnova starog stambenog fonda – ali čini se da je to problem daleko od rešenja.