Zašto beton više nije dovoljan da zaštiti obale od mora
Sve viši nasipi i masivni betonski zidovi decenijama su bili glavni odgovor na opasnost od poplava. Međutim, porast nivoa mora pokazuje da takva zaštita ima granice. Zato se sve više razvijaju rešenja koja kombinuju građevinarstvo i prirodu
Dovoljna je jedna snažna oluja da more prodre u priobalni grad, poplavi metro i saobraćajnice, ošteti kanalizaciju i prekine snabdevanje strujom. Voda može da zaustavi život čitavog grada.
Prema procenama Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC), približno milijardu ljudi u niskim priobalnim gradovima i naseljima moglo bi da bude ugroženo obalskim klimatskim opasnostima već sredinom ovog veka. Pitanje je kako dugoročno zaštititi obalu.
Zašto viši betonski zid nije uvek rešenje
Nasipi, lukobrani i betonske barijere imaju važnu ulogu, naročito tamo gde su zgrade podignute neposredno uz more. Ali ni najčvršći zid ne garantuje potpunu sigurnost. Talasi mogu da ga preliju, konstrukcija može da strada, a porast nivoa mora vremenom zahteva nove radove.
Postoji i manje očigledan problem: betonska zaštita ne sprečava porast nivoa podzemnih voda niti prodor slane vode u zemljište. Kada se obilne kiše poklope s visokim nivoom mora, voda iza nasipa može teško da otiče. Osim toga, tvrde obalne konstrukcije mogu da doprinesu nestajanju plaža i prirodnih staništa.
Cena takvog pristupa je ogromna. U istraživanju koje je Svetska banka objavila 2019. godine, procenjeno je da bi ulaganja u obalsku zaštitu tokom 21. veka, u pojedinim scenarijima, mogla da dostignu čak 18,3 biliona dolara. Veliki deo troškova otpada na održavanje.
Kako priroda može da ublaži udar talasa
Postoje načini da se prvi nivo zaštite postigne prirodnim rešenjima. Mangrove, močvare, peščane dine i koralni grebeni nisu samo važna staništa biljaka i životinja. Oni mogu da deluju kao prirodni štit: usporavaju vodu, smanjuju snagu talasa i ublažavaju eroziju, odnosno odnošenje zemljišta s obale.
PROČITAJTE JOŠ:
Da li je razrešena misterija trajnosti rimskog betona
Stari beton više nije samo otpad: Može li reciklaža da smanji cenu gradnje?
Da li je beton ojačan ugljeničnim vlaknima budućnost graditeljstva?
IPCC navodi da gusti pojasevi obalske vegetacije u određenim uslovima mogu znatno da smanje visinu talasa. To ne znači da će močvara zaustaviti svaku poplavu. Delotvornost zavisi od širine pojasa, vrste biljaka, dubine vode i jačine nevremena. Ipak, ako talas do betonskog nasipa stigne oslabljen, i sama konstrukcija trpi manje opterećenje.
Američka agencija NOAA zato promoviše koncept „živih obala“: zaštitu pomoću bilja, peska, kamenja i grebena od školjki, ponekad u kombinaciji s građevinskim konstrukcijama. Ova rešenja su posebno korisna u zalivima, ali ne mogu svuda zameniti nasipe.
Holandija pokazuje kako to izgleda u praksi
U Holandiji je 2011. godine, u okviru projekta „Sand Motor“, na obalu nasuto 21,5 miliona kubnih metara peska. Umesto stalnog podizanja novih zidova, ideja je bila da strujanja i vetar postepeno raznose pesak i prirodno proširuju plaže i dine.
Prema institutu Deltares, desetogodišnje praćenje pokazalo je da se obala proširila, a dine porasle. Prirodni procesi tako su postali deo sistema zaštite.
Budućnost je u kombinovanju, a ne u odbacivanju betona
Istraživanje objavljeno 2024. godine u časopisu Communications Earth & Environment pokazalo je da obnova močvarnog pojasa ispred postojećeg zida, u analiziranim uslovima, može da bude ekonomski opravdana. Vegetacija smanjuje snagu talasa, pa može biti manja potreba za dodatnim podizanjem zida.
To ne znači da brane treba ukloniti, već da ih ne treba posmatrati kao jedinu odbranu. Gradovima su potrebni i pouzdani sistemi odvodnjavanja, pametnije planiranje gradnje i očuvanje prostora u koje voda, kada je neizbežno, može bezbednije da se izlije.
Najbolja zaštita obale budućnosti možda zato neće izgledati kao ogromna betonska tvrđava, već kao spoj nasipa, dina, plaža i zelenih površina. Beton može da zaustavi talas, ali priroda može da pomogne da taj talas do njega stigne sa znatno manje snage.
